U ovom tekstu prikazaćemo četiri najčešće smrtonosne pečurke ili gljive koje rastu na prostoru Srbije. To ne znači da ih nema još. Tekst je informativnog karaktera.
Muhara (Amanita muscaria)
Sigurno najpoznatija gljiva na svetu je MUHARA ili latinski Amanita muscaria. Raširila se gotovo po celom svetu počevši od severne hemisfere. Rasađivanjem sadnica raširila se i po južnoj delu polulopte.
Muhara sadrži jedinjenje muskarin samo u tragovima. Pored svoje reputacije kao šamanska gljive muhara se dovodi u vezu i sa vikinškim ritualima. Navodno su vikinzi koristili muharu kako bi došli u posebno stanje svesti, poznato kao berserk, kada bi dobijali vanljudsku snagu i toleranciju na bol. Posebna grupa ratnika se nazivala berserkeri i važili su za neustrašive borce koji se ne plaše smrti.
OPIS izgledaMuhare
Šešir muhare je uglavnom crvene boje i posut belim ostacima ovoja koji ponekad mogu biti odsutni ili ih može sprati kiša. Postoje žuti pa i albino variteti gljive što ponekad može zbuniti berače.
Listići, prsten i drška su joj bele boje. Drška je puna ali kod starijih primeraka može postati šuplja. Na dnu drške je gomoljasto nazubljeno zadebljanje, obično prekriveno ljuspicama od ostatka ovoja iz kojeg je gljiva izrasla.
Meso joj je belo i krhko bez osobitog mirisa i ukusa.
Muhara plodonosi od sredine leta pa do kraja oktobra u crnogoričnim i listopadnim šumama, uglavnom u borovima, smrčama i bukvama. Potencijalno se može zameniti sa veoma cenjenom jestivom pečurkom (Amanita caesarea) koja ima narandžasto žut šešir bez krpica, žutu dršku i prsten a pri bazi drške veoma upečatljivu ovojnicu.
Panterova Muhara (Amanita panthrerina)
Kod mladih gljiva šešir je poluloptast. Kasnije je potpuno otvoren, svetlobraon ili sivobraon boje sa tamnijim nijansama u sredini, a prema krajevima svetlijim. Na šeširu se nalazi mnoštvo belih krpičastih ostataka omotača koji se lako ispiraju pa ne moraju uvek da budu prisutni. Kada je potpuno otvoren šešir je širok 10-12 cm. Listići su beli, gusti mekani, nisu vezani za dršku. Drška je bela, 5-15cm duga, kod razvijenih primeraka cevasto suplja sa tipičnim gomoljastim zadebljanjem pri dnu. Venčić je najčešće prisutan, nežan i beo, valovit, mada može i da nestane. Između zadebljanja i venčića, dršku često obavijaju 2-3 nežne trakice koje su takođe ostaci omotača. Meso je belo, mlađi primerci su skoro bez mirisa a kod starijih je prisutan miris rotkve Ili rena, pomalo neprijatan.
Raste od početka leta do prvih jesenjih mrazeva, pojedinačno ili češće u grupama 3-4 gljive. Stanište su šume svih tipova, nešto češće listopadne.
Zelena Pupavka (Amanita phalloides)
Šešir je 5-15 cm širok, najpre poluloptast, pa konveksan, kod razvijenih pečuraka otvoren, maslinastozelen, maslinastožut, sivozelen, smeđezelen, gladak, bez ljuspica. Rub je narebran. Listići su beli, meki i gusti, nisu vezani za dršku. Drška je valjkasta, u osnovi bela sa uočljivim ljuspicavim cik-cak prugama, pri dnu sa vrećastim ostatkom jajeta, ka vrhu se elegantno sužava. Ispod šešira se nalazi višeci venčič, beo ili nežno žuto-zelene boje. Meso je belo, ispod kožice šešira zelenkasto bez posebnog mirisa.
Raste u svim tipovina šuma mada je češća u listopadnim, od početka leta do sredine jeseni, voli kisela zemljišta.
Bela Pupavka (Amanita verna)
Šesir je u početku poluloptast, kasnije konveksan, na kraju potpuno otvoren i ravan poput tanjira, gladak, bez ostatka omotača, glatkog ruba. Listići su beli i gusti. Drška je u dnu bulba sa ostacima vrećastog omotača iz kojeg se izdiže elegantna drška koja se lagano suzava ka vrhu. Uočljiv je viseći venčić ispod šešira. Meso je belo, nepromenljive boje na preseku, mirisa neodređenog ili pomalo blagog, nalik na mlade orahe. Stanište je najčešće u četinarskim šumama, raste od maja do jeseni.
Smrdljiva Pupavka (Amanita virosa)
Šešir je najčešće 5-8 cm širok. Bele boje, ponekad na sredini crvenkast, poluloptast, pa zvonolik i na kraju raširen, glatkog ruba, često najeden od puževa. Listići su gusti, beli, sa sitnim dlačicama. Drška je bela, tanka, lako lomljiva, sa belim ljuskicama pa izgleda kao da je dlakava. Kod mladih primeraka prisutan je venčić koji kasnije iščezava. Donji kraj drške je sa bulbom oko koje je vrećast ostatak omotača. Meso je belo, neprijatnog mirisa, nepromenljive boje. Otisak spora je beo.
Smrdljiva pupavka se javlja od proleća do jeseni, najčešće u četinarskim šumama. Nije previše česta vrsta.
